Kišica lupa po našoj limenoj kući. Vremenska prognoza kaže da će tako biti celog dana. Oblačim kabanicu i otrčim da ugrejem vodu za kafu dok nas Comi pakuje. Na putu do kuhinje prolazim pored pokislih tuš kabina na otvorenom. Sada je više nego očigledno da ćemo napustiti Kopenhagen, a da se nijednom nismo istuširali u njemu. Popijemo kafu na brzinu, vraćamo sobu u fabričko stanje i odlazimo da se odjavimo na recepciji. Tamo ostavljamo rančeve i razmenimo 20 eura na kasi. Plan je bio da u zemljama van evro zone plaćamo samo karticom da ne bismo morali da okolo jurimo menjačnice i da iz svake zemlje izlazimo sa hrpom nepotrošenog sitniša u džepu, ali zbog kiše danas moramo da platimo autobus do grada, a vozači primaju samo keš i ništaa višeee.
Do stanice je kiša malo oslabila, pa se neosnovano ponadamo da će se vreme popraviti. U autobusu smo dvadesetak minuta, silazimo i pešačimo do Lillians Smorrebrod. Jedno od onih mesta koje je Comi iščeprkala iz evropskih alternativnih vodiča u kafeteriji u Berlinu. Smorrebrod je uobičajeni danski doručak, oni ga prevode kao “open sandwitch”. Zapravo, to je parče crnog hleba na koji se namaže debeli sloj neke jake majonezaste salate, slične onima koje ljudi kod Bucka stavljaju na pizzu, samo malo finije, a preko idu komadići mesa i salate. Comi bira parče sa kozicama, a ja sa slaninicom i oboje uzimamo po kafu s mlekom. Lokal je jako mali, ispred frižidera sa smorrebrodima jedva su stala dva stočića i starinske fotelje oko njih. Uslužio nas je matorac u crvenom adidas duksu koji je jako ljubazan. Dok jedemo, ulaze radnici sa obližnjeg gradilišta i kupuju po nekoliko finih malih sendviča za doručak. Ništa burek, ništa alpska salama. Comi je jako zadovoljna svojim, pa uzima još jedan, veći sa pohovanom ribom da ga proba. Podelimo ga i izlazimo nazad na kišu.
Odlazimo do Železničke stanice, kupujemo rezervacije za voz do Stokholma i produžavamo ka pešačkoj zoni u centru. U maniru najboljih gurua i lajfkoučeva, ne kukamo što pada kiša, već se radujemo što je juče bilo sunčano. U centru radnje prepune fino dizajniranih drangulija. Ulazimo u svaku od njih, a Comi prolazi kroz talase sreće i tuge koji se smenjuju. Obraduje se što je čovečanstvo proizvelo toliko lepote, pa se rastuži kad shvati koliko daleko se ta lepota nalazi od mesta gde živimo. Prodavnica Granit je bolja od svih prethodnih, a u njoj zadržavamo se malo duže jer napolju besni pljusak. Definitivno nećemo moći kod Mikkelera. Šta uspemo da vidimo u ovom kraju – videli smo i to nam je to za Kopenhagen.
Obilazimo još nekoliko knjižara, najzanimljivija je Cinnober. Drže samo pažljivo probrane knjige o arhitekturi, umetnosti i dizajnu, a žena koja radi tamo opsesivno obilazi stolove i police i namešta knjige da budu pod pravim uglovima i na idealnim rastojanjima. Spuštamo se u metro i vozimo se jednu stanicu do koncertne dvorane Forum gde čekamo autobus za kamp. Pljusku se pridružuje i jak vetar, a stanica nema zaklon. Okrećemo vetru lednja i osećamo kako nam voda prodire kroz patike i pantalone ispod kabanica. Autobus stigne za nekoliko minuta,utrčimo u njega, sednemo i cedimo se na tapacirana sedišta. U recepciji kampa nas čekaju rančevi na podu pored frižidera sa sladoledom, a zaposleni ne obraćaju previše pažnje na nas dok ih uzimamo i odlazimo. Sranje je ovaj Bellahoj camping.
Nazad na autobus, po malo slabijoj kiši, i stižemo na železničku stanicu. Naš voz je postavljen, ali nas još uvek ne puštaju unutra. Na vratima piše “cleaning in progres”. Dok oni čiste, mi pojedemo par sendviča sa šunkom iz Lidla. Sedišta su nam do prozora. Jedno preko puta drugog, drveni sto je izmedju nas. Voz izlazi iz Kopenhagena i toliko ubrzava da nam se začepe uši. Onda skontamo da se vozimo preko Bron Broena. Setim se one scene kad se Martinu u odsjaju na prozoru voza pričinjava ubica, pa se trgne i shvati da mu se prividja. Stižemo u Malme. Tamo živi Saga, Martinova švedska koleginica. Tršavi arapin ulazi u vagon i kaže mi da sedim na njegovom mestu. Pokažem mu da imam rezervaciju za sedište broj 7, a on tvrdi da je 7 do prolaza, a 8 do prozora. Pogledam još jednom, u pravu je govance, ali je mogao da sedne lepo pored mene umesto što smara. Predjem preko puta pored Comi, i otvorim komp da napišem “dan treći”, a arapin vadi sendvič iz Sabveja. Mljacka dok jede, a onda ga zaliva koka kolom, pa štuca i podriguje. Nema šanse da napišem nešto. Comi mi daje sluške, pa na Youtube puštam “coffee shop music” i uspevam da se isključim. Arapin se najeo pa kreće da telefonira: “Aaaaaa, selaaaam aleikum…”. Probija kroz sluške. Ona vrsta ljudi koji imaju monolog preko telefona. Nema pauze da sagovornik nešto kaže. Uvek sam se pitao kako izgleda onaj sa druge strane žice u ovakvim razgovorima i šta radi dok sluša. Moram da mu se suprostavim. Zovem Ninoslava preko vibera: “De si braćalaaaaaa…”. Glasniji sam od njega. Ne konstatuje me. Zašto sam mislio da mogu da ga pobedim u njegovoj igri? Ovaj je iritirač teškaš, ja sam za njega pero laka kategorija. Pojačavam coffee shop muziku i uspevam da završim pisanje.
Približavamo se Stokholmu. Arapin se umorio od mljackanja i pričanja i zaspao na stolu. Sačekam da se skroz opusti, pa uzmem telefon: “Eeeee braćalaaaaa, opet ja…”. Budi se, nervozan je. Postižem počasni zgoditak u završnici meča u kojem je on ipak pobedio. Posle onog fijaska sa kampom, vodio sam računa da u Stokholmu imamo fin smeštaj. Hostel Generator ima ocenu 9.4 i do njega stižemo posle desetak minuta pešačenja od stanice. Vrhunski hostel u koji je mnogo para uloženo. Svaki detalj lep i skup. Naši kreveti su u šestokrevetnoj sobi na šestom spratu. Lift lepo oslikan i brz. Palimo svetlo u sobi i budimo ljude koji već spavaju. Izvinjavamo im se, ali ne možemo kroz mrak. Comi se tušira prva, posle nje i ja, pa ležemo u krevete na sprat. Ona je iznad mene. Lik iz kreveta preko puta pošinje tiho da hrče, a ja Comi šaljem sms: “Nisam ja”. Čujem je kako zadržava smeh. Mislila je da sam ja.
Serbian